Ефекти примене методе учења путем решавања проблема у настави природних наука

Abstract

Циљ овог рада био је да се упореди ефективност наставе засноване на примени методе учења путем решавања проблема и традиционалне рецептивне наставе у области природних наука. Имајући у виду најчешће проблеме са којима се ученици суочавају приликом учења природних наука, а за које је утврђено да су у великој мери последица традиционалне рецептивне наставе, постављене су четири истраживачке хипотезе: примена методе учења путем решавања проблема доводи до бољег разумевања градива природних наука (Х1), позитивнијег односа ученика према природним наукама (Х2), боље саморегулације процеса учења природних наука (Х3) и бољих академских постигнућа ученика у области природних наука (Х4) у односу на рецептивну наставу. Академска постигнућа ученика у области природних наука разматрана су искључиво као квантитативни аспект успешности ученика, због чега је разумевање, као један од нивоа квалитативног аспекта успешности, разматрано у посебној хипотези. Да би се проверила тачност постављених хипотеза, примењена је метаанализa, за чију израду су искоришћени резултати из двадесет три научна рада, на основу којих су, за сваку од хипотеза, израчунате одговарајуће средње вредности ES. На основу ових вредности потврђена је тачност све четири постављене хипотезе, а тиме и велики потенцијал методе учења путем решавања проблема да унапреди квалитет наставе у области природних наука.